Ana səhifə

Rene Dekart


Yüklə 26.63 Kb.
tarix13.05.2016
ölçüsü26.63 Kb.

Rene Dekart

Rođen je 1596. u porodici koja je pripadala sitnom plemstvu. Školovao se u jezuitskoj školi.



  • Ko su bili jezuiti?

Jezuiti su bili školovani u sholastičkom duhu. Usled toga, Dekart je dobro poznavao starogrčki i latinski, kao i sholastičku filozofiju, ali i nauke, pre svega, matematiku i fiziku. Međutim, Već u osamnaestoj godini shvatio je da od znanja koja je stekao u jezuitskoj školi nema ništa i da mu ostaje samo sumnja u njih, kao i uverenje da umesto sholastičkog mudrovanja treba „čitati veliku knjigu sveta“.

  • Kod kojih mislioca nailazimo na isto uverenje?

  • Koje svojstvo renesansne filozofije se manifestuje u takvom uverenju?

Osim toga, Dekart je smatrao da treba stvoriti praktičnu filozofiju, filozofiju koja će omogućiti ljudima da postanu „gospodari i posednici prirode“.



  • Kod kojih mislioca nailazimo na isto uverenje?

  • Koje svojstvo renesansne filozofije se manifestuje u takvom uverenju?

Moguće je doći do spoznaja koje su korisne za život, i da se umesto spekulativne filozofije koja se uči u školama može naći praktična, kojom bismo mogli postati gospodari i vlasnici prirode.
Dekart je objavio tri značajna dela: Raspravu o metodi, Meditacije o prvoj filozofiji, Principe filozofije.
Rene Dekart, smatra se začetnikom racionalizma u modernoj filozofiji.

  • Šta podrazumeva racionalističko stanovište u epistemologiji?

  • U čemu se sastoji racionalističko stanovište, s obzirom na problem odnosa vere i razuma, odnosno s obzirom na problem odnosa razuma i volje?

Dekart u razumu traži pravi izvor/poreklo saznanja. Razum je, prema njemu, čoveku urođena duševna sposobnost. Ona čoveka čini čovekom, po njoj čovek jeste to što jeste. Na osnovu toga, Dekart o razumu tvrdi da je „zdrav razum nešto što je najbolje podeljeno, jer svako misli da ga ima sasvim dovoljno, tako da čak i oni koje je u svemu drugom teško zadovoljiti nemaju običaj da žele više zdravog razuma nego što ga imaju“. (Svako ima razum, svako ga ima dovoljo, svako ga ima jednako, po prirodi.)

Pitanje metode


Urođene ideje i deduktivna metoda (I)

"Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati". Upravo zbog takvog stanovišta, ključno pitanje Dekartove filozofije jeste pitanje metoda nauke i filozofije, pitanje koje se odnosi na pravila kojih treba da se pridržavam kako bismo pravilno upotrebljavali razum. Na ovo pitanje Dekart je odgovorio u delu Rasprava o metodi.



  • Šta znači reč mathema i zašto se ta reč pojavljuje u reči „matematike“?

Dekart je uzeo matematiku (geometriju) kao uzornu, egzemplarnu (primernu) nauku, a metod matematike (geometrije) kao uzorni, egzemplarni (primerni) metod.



  • Kada je u pitanju metod matematike koji, prema Dekartu, treba da posluži kao matod nauke uopšte, misli se pre svega na aksiomatski metod. Šta je aksioma? Šta je teorema? Šta je dedukcija? U čemu se sastoji aksiomatski metod?

  • Navedi neke matematičke aksiome!

Dekar je smatrao da sticanje znanja treba da započne saznavanjem stvari koje su najjednostavnije i koje se najlakše spoznaju. To su, naime, urođene ideje – one su jednostavne i one se nalaze u nama, u našem duhu poptuno nezavisno od našeg iskustva – one su, prilikom našeg rođenja, utisnute u naš duh. Ideje možemo spoznati intuicijom – intucija je direktan uvid ili direktno sagledavanje nečega okom uma – intelekt ih vidim svojim prirodnim, urođenim svetlom. Mi, naime, imamo ideje:



  1. logičkih, matematičkih i moralnih principa,

  2. jednostavnih priroda koje, recimo, oblik, prostiranje i kretanje, recimo, mišljenje, tj. razumevanje, htenje itd.

Spoznavši intuicijom urođene ideje, upotrebom dedukcije, tj. pravila deduktvnog zaključivanja (modus ponens bi bio jedno takvo pravilo), mi možemo iz njih izvoditi posebnije i konkretnije stavove.


Metodska sumnja

Kako doći do očiglednih, evidentnih stavova, tj. do pouzdanih, sigurnih, izvesnih istina? Dekart upravo u tu svrhu postavlja načelo metodske sumnje. Ovo načelo zahteva da se nikada ni jedna stvar ne usvaja kao istinita sve dok se kao takva očevidno ne upozna. Na osnovu rečenoga, možemo da vidimo da je osnovni kriterijum istinitosti tvrđenja, prema Dekartu, očiglednost, evidentnost tog tvrđanja.



  • U koju grupu teorija istine možemo svrstati Dekartovu teoriju koja kaže da je jedan stav istinit ako i samo je evidentan?

Dekart bliže određuje pojam evidencije (očiglednosti), smatrajući da treba donositi sudove samo o onome što ljudskom duhu predstavlja tako jasno i razgovetno da više ne bude prilika u kojima se u to može sumnjati. Dakle, evidentno je samo ono što se spoznaje kao jasno i razgovetno (na latinskom clare et distincti), a jasno i razgovetno je ono u šta se ne može sumnjati.
Zašto Dekart primenjuje načelo metodske sumnje? "Nisam se zato htio ugledati na skeptike, koji sumnjaju samo zato da bi sumnjali i pretvaraju se da su uvijek neodlučni. Naprotiv, moja namjera je bila jedino da dođem do sigurnosti i da odstranim pomičnu zamlju i pijesak, kako bih došao do čvrste stene ili ilovače“. „... odbaciti kao sasvim krivo sve o čemu bih mogao i najmanje sumnjati, da vidim neće li nakon toga ostati nešto u mome uvjerenju što bi bilo sasvim izvan svake sumnje".
Cogito, ergo sum

Prema tome, ako neku stvar ne saznajemo jasno i razgovetno, to znači da ima još uvek prilika da se sumnja u tu stvar, odnosno da tu stvar nismo očevidno upoznali kao istinitu, te da prema tome ne možemo da donosimo sud o njoj, niti možemo da je usvojimo kao istinitu.


Na šta Dekart primenjuje načelo metodske sumnje? Dekart je odlučio da preispita celokupno svoje znanje, i uvideo je da može posumnjati u sve što je navodno do tog trentuka znao (može posumnjati u postojanje spoljašnjeg sveta i vlastitog tela, postojanje Boga, pa čak i u izvesnost matematičkih tvrđenja). /K 303, cit. 1/ Međutim, čak i kada je posumnjao u sve, uvideo je sa izvesnošću da sumnja, pa budući da je sumnja jedan oblik mišljenja, uvideo je kao očevidno i to da misli. A pošto mišljenje, da bi uopšte bilo, pretpostavlja postojanje onoga ko misli, izvesno je da postoji misleća stvar. Štaviše, upravo sam ja taj koji mislim ta misleća stvar, pa je činjenica moje egzistencije kao i činjenica da mislim nesumnjiva, zaključio je Dekart.
Dekart je smatrao da je cogito, ergo sum prvo i najizvesnije saznanje, činjenica koja ima važenje aksioma i koju intuitivno saznajemo. /K 303, cit.2/

  • Šta je intuicija?

Intuitivno znači da je prosto neposredno uviđamo, ali i to da o tome ne moramo zaključiti na osnovu nečega drugog. Tako je cogito, ergo sum ona propozicija koju ne moramo izvesti iz neke druge, kako bismo je spoznali, već je možemo uvideti neposredno, vlastitom intuicijom.
Urođene ideje i deduktivni metod (II)

Osim toga, kao što smo to veće rekli, Dekart tvrdi da postoji čitav skup urođenih ideja (npr. princip neprotivrečnosti) sa kojima smo kao sa istinitim očevidno upoznati i koje se našem duhu predstavljaju jasno i razgovetno. U te ideje Dekart je ubrojao ono što se tradicionalno nazivalo opštim stavovima, tj. najopštijim moralnim i logičkim principima.



  • Koji stavovi tradicionalno spadaju u opšte stavove?

Polazeći od stava cogito ergo sum, kao i opštih stavova, koje znamo jer imamo urođene ideje o njima, kao od prvih premisa, deduktivnim zaključivanjem iz njih izvodimo ostale istinite tvrdnje.


Ostala pravila metode

  • Vidi knjigu, Rene Dekart, analiza, sinteza, provera (“Drugo pravilo metode glasi... ...utvrđen put sigurnog znanja”).


Filozofija i nauke, problem utemeljenja znanja

  • Vidi knjigu, Rene Dekart, filozofija i nauke, utemeljenje znanja (“Za Dekarta filozofija i nauka... ...grane jedinstvenog drveta saznanja”).



Pitanje supstancije


Pored pitanja o metodi, izuzetan značaj u novovekovnoj filozofiji ima pitanje supstancije. Na ovo pitanje Dekart odgovara u delu Principi filozofije.


  • Šta je supstancija?

Supstancija je biće koje je:

a) nosilac svojstava, odnosa tj. ono što je postojano, stalno, trajno u odnosu na svoje promenljive odnose i svojstva. Tako, na primer, jedna skulptura može biti topla ili hladna, levo ili desno od nekog džaka krompira itd, ali se promenom položaja skulpture ili njene temperature, ne menja sama skulptura, već postoji i dalje.

b) samostalno, što postoji samo po sebi, a ne po drugome. Tako, npr. skulptura postoji sam po sebi, dok visina skulpture ne postoji sama po sebi, nego tek po skulpturi, i to kao njena visina. Prema Dekartu, supstancija je ono biće kojemu za njegovi bitak (egzistenciju) nije potrebno nikakvo drugo biće, tj. koje svoju egzistenciju ne duguje ni jednom drugom biću. Skulptura svoju egzistenciju duguje skulptoru pa, prema tome, nije supstancija u jakom smislu reči – ona je supstancija samo u odnosu na svoju visinu, i to samo ka njen nosilac. Tome odgovara latinski termin absolutus (ab-solutus), koji ima dvostruku značenje: (1) odrešen, oslobođen; (2) dovršen, ispunjen. U filozofskom jeziku apsolut označava ono biće koje je oslobođeno od svih uticaja, oslobođeno od uticaja svih drugih bića (ono što sve drugo uslovljava, a samo ničim drugim nije uslovljeno), a ujedno ono biće koje je u svakom pogledu bivstvovanja ispunjeno, dovršeno, savršeno. U tom smislu treba razlikovati dve vrste supstancije: (a) apsolutna, beskonačna supstancija, koja je uzrok same sebe, koja proizvodi, stvara samu sebe, i (b) relativna, konačna supstancija, koja nema uzrok u samoj sebi, već u nečemu drugom. Tako je Bog apsolutna ili beskonačna supstancija, jer on stvara, proizvodi samoga sebe, uzrok je samom sebi, te zato što je on ono biće kojemu za njegov bitak nije potrebno nikakvo drugo biće (koje svoj bitak ne duguje nikakvom drugom biću), ili jednostavno, zato što postoji sam po sebi, a ne po nečemu drugom. Svet kao i stvari u svetu jesu samo relativne ili konačne supstancije zato što postoje tek po drugome, i prema Dekrtu, u poslednjoj liniji, po Bogu.
Dekart je, na posletku, smatrao da supstancijom možemo da nazovemo:


  1. Boga,

  2. ono što u pogledu svoje egzistencije zavisi samo od Boga. Tako na, na primer, dužina jednog, ili njegov oblik, ne zavise samo od Boga. Da bi oni postojali mora postojati još nešto pored njihovog tvorca, a to je, naime, samo telo kome oni, kao određena svojstva pripadaju. Postoje dve supstancije u drugom smislu:

    1. res cogitans ili stvar koja misli, duh.

    2. res extensa ili stvar koja se proteže, telo.

Trebalo bi napomenuti i da egzistencije protežne stvari ne zavisi od egzistancije misleće i vice versa. Trebalo bi ukazati da iz toga sledi problem uzajamnog delovanja supstancija, odnosno nerešivost tog problema – anticipacija Spinoze (nije reč o supstancama, već o atributima).


Res cogitans

Aksiomu Cogito, ergo sum, „mislim, dakle jesam“, Dekart je protumačio tako da potvrđuje supstancijalnu prirodu svesti koja misli. Naime, Dekart je tvrdio da se suština duha (ego) koji misli sastoji baš u tome da misli – on ne misli uzgredno, slučajno, već u samu njegovu bit spada to da misli. Posledično, duh (ego) postoji samo ako misli i samo kada misli. Drugim rečima, egzistancija duha zavisi isključivo od Boga, pa se prema tome duh može nazvati supstancijom (prema definicji 2).


Dekart, prema tome, zaključuje da je duh "supstancija čija se čitava bit ili priroda sastoji u tome da misli". Ovu misaonu supstanciju, Dekart naziva res cogitans – misleća stvar, u doslovnom prevodu sa latinskog. U tako shvaćenu misaonu supstanciju spadaju svi akti spoznaje, svi akti htenja (volje): "spoznavanje i htijenje, te sve vrste koliko spoznavanja, toliko i htijenja, pripadaju misaonoj supstanciji".
Res extensa

Materiju, od koje je sačinjen materijalni univerzum, Dekart naziva protežnom supstancijom, ili na latinskom jeziku – res extensa. "Protežnoj pak supstanciji pripada veličina ili upravo protezanje u dužinu, širinu i visinu, pa oblik, kretanje, položaj, djeljivost pojedinih dijelova i tome slično".




  • Šta je mehanika?

Materijalni, telesni univerzum, kosmos Dekart shvata kao veliki mehanizam (za objašnjenje pojma mehanizma vidi lekciju o Galileju). Telo svakog živog bića prema Dekartu predstavlja samo naročito složen mehanizam. Sav telesni svet se, prema tome, kreće se po zakonima mehanike.
Samo kretanje, Dekart nije mogao da zamisli bez prvog pokretača, svemoćnog boga, kome je strogo ograničio funkciju: daje prvobitni podsticaj stavljajući sve u pokret, ali dalje od toga sve funkcioniše samo od sebe, odnosno zbiva se po strogo utvrđenim zakonima na koje Bog, pošto ih jednom donese, nema više nikakvog uticaja, kao ni na zbivanje u prirodi.

  • Zakon održanja mase (Lavoazje-Lomonosovljev zakon) je jedan od osnovnih hemijskih zakona. Po njemu je ukupna masa supstance koja učestvuje u reakciji konstantna.Ovaj zakon je dao Lavoazije (1789.) mada je Lomonosov formulisao sličnu pravilnost nešto ranije (1748.). U kakvoj vezi stoji Dekartovo učenje sa zakonom održanja mase?

  • Moment količine kretanja sistama ostaje nepromijenjen ako je moment spoljašnjih sila koje djeluju na sistem  nula. U kakvoj vezi stoji Dekartovo učenje sa zakonom održanja momenta?


Čovek, životinja, mašina

Prema Dekartu, čovek se sastoji od protežne (telo) i misaone (duh) supstancije. Životinje, pak, sastoje se samo od protežne supstancije i predstavljaju samo naročito složene mehanizme (bez duše/duha).


Dualizam

"Ja priznajem samo dve najviše stvari: jedno su duhovne ili misaone, tj. one koje pripadaju duhu ili misaonoj supstanciji, a drugo su materijalne ili one koje pripadaju protežnoj supstanciji, tj. tijelu."
Tako je, prema Dekartu, sve što postoji ili res cogitans ili res extensa. Materija je nešto što je sasvim različito i apsolutno odvojeno od misli. Materija i misao postoje paralelno, ali nezavisno jedna od druge. Telo ne vrši nikakav uticaj na duh, i duh ne vrši nikakav uticaj na telo.
Dve supstancije Dekart je shvatio kao međusobno potpuno nezavisne i nesvodljive.

  • U čemu se sastoji naše iskustvo delovanja naše duše na naše telo i obrnuto?

  • Kako je Dekart objasnio naše iskustvo delovanje tela na dušu, odnosno duše na telo?


Dekart priziva u pomoć samog boga da uspostavi odnos i vezu između res cogitans i res extensa. Bog je jedina apslutna supstancija – samo Bog ne duguje svoju egzistenciju nekom drugom biću, i samo je Bog svoj vlastiti uzrok. Sve drugo, pa time i res cogitans i res extensa duguju svoju egzistenciju Bogu, tj. postoje po Bogu, a ne po sebi. Res cogitans i res extensa, zapravo, jesu samo relativne supstancije, dok jedino Bog ima svojstva apsolutne supstancije. Bog koordinira rad tela i rad duše, tako da se čini kao da duša deluje na telo (preko akata volje) i da telo deluje na dušu (preko pasivne sposobnosti prijema opžaja).


Verilənlər bazası müəlliflik hüququ ilə müdafiə olunur ©anasahife.org 2016
rəhbərliyinə müraciət